Dve tinejdžerke iz Christchurcha brutalno su ubile majku jedne od njih, a slučaj i dalje izaziva pažnju javnosti
Hladnog junskog dana 1954. godine, mirni Novi Zeland postao je poprište zločina koji će decenijama kasnije ostati upamćen kao jedan od najšokantnijih u istoriji te zemlje. U parku Viktorija u Christchurchu, dve najbolje prijateljice, Pauline Parker i Juliet Hulme, brutalno su ubile Paulineinu majku, Honorah Parker, događaj koji je zauvek promenio njihove živote i ostavio dubok trag u javnosti.
Pauline Parker i Juliet Hulme upoznale su se 1952. godine u srednjoj školi za devojke u Christchurchu. Iako su dolazile iz različitih društvenih slojeva – Pauline iz radničke porodice, a Juliet iz porodice univerzitetskog fizičara – brzo su se povezale kroz zajedničko iskustvo borbe sa hroničnim bolestima. Njihovo prijateljstvo ubrzo je preraslo u opsesivnu vezu, obeleženu stvaranjem fantastičnih svetova i rituala koji su ih još više zbližili.
Njihova maštovita „Četvrta zemlja“ postala je utočište od svakodnevnog života, ali i prostor u kojem su granice između stvarnosti i fikcije počele da blede. Noći su provodile pišući priče, pesme i opere, a njihova bliskost počela je da zabrinjava Paulineinu majku. Kada su roditelji Juliet Hulme odlučili da je pošalju u Južnu Afriku zbog zdravlja i porodičnih problema, devojke su se suočile sa mogućnošću razdvajanja koju nisu mogle da prihvate.
Pauline je želela da pođe sa Juliet, ali je znala da njena majka, Honorah Parker, to nikada ne bi dozvolila. U svom dnevniku, Pauline je zapisala: „Pažljivo smo sve isplanirale i obe smo uzbuđene zbog te ideje.“ Tako je rođen plan koji će dovesti do tragedije.
Dana 22.06.1954. godine, Pauline i Juliet su pozvale Honorah Parker na čaj u park Viktorija. Nakon šetnje, odvele su je stazom dalje od pogleda. Tamo su izvadile ciglu umotanu u čarapu i počele da je udaraju. Kasnija istraga je pokazala da je Honorah zadobila najmanje 45 udaraca u glavu i vrat. Devojke su potom potrčale uz stazu, vičući za pomoć i tvrdeći da je Honorah pala i povredila se. Međutim, policija je ubrzo pronašla krvavi predmet i njihova priča se raspala.
Suđenje koje je usledilo privuklo je pažnju cele zemlje. Tužioci su prikazali Pauline i Juliet kao hladnokrvne ubice čija je međusobna opsesija prerasla u smrtonosnu zavisnost. Obe su tvrdile da nisu krive zbog neuračunljivosti, a odbrana je iznela mišljenje psihijatara da su patile od paranoje i zabluda. Ipak, tužilaštvo je insistiralo da je ubistvo bilo svesno i planirano, a ključni dokaz bio je Paulinein dnevnik sa detaljnim opisom plana.
Dana 28.08.1954. godine, porota sastavljena isključivo od muškaraca proglasila je obe devojke krivima. Zbog mladosti, izbegle su smrtnu kaznu i osuđene su na neodređene zatvorske kazne, uz zabranu bilo kakvog kontakta nakon izlaska na slobodu.
Nakon što su svaka odslužile oko pet godina u zatvoru, Pauline Parker i Juliet Hulme su puštene na slobodu sa novim identitetima. Prema dostupnim informacijama, više se nikada nisu videle. Njihov slučaj ostao je predmet fascinacije i inspirisao je brojne knjige, pozorišne predstave i film „Heavenly Creatures“ iz 1994. godine.
I danas, više od pola veka kasnije, zločin iz Christchurcha izaziva pitanja o granicama prijateljstva, uticaju fantazije na stvarnost i o tome kako jedno ubistvo može zauvek promeniti živote svih uključenih.
