Devojčica nestala 1992. godine tokom sudske podele starateljstva, majka je pronašla nakon 20 godina
Jutro 3. novembra 1992. godine u Virdžinija Biču delovalo je kao svako drugo, ali za Maureen Dabbagh to je bio početak noćne more koja će trajati gotovo dvadeset godina. Njena dvogodišnja ćerka, Nadia Alexandra Dabbagh, nestala je tokom sudske podele starateljstva, kada je otac, Mohamad Hisham Dabbagh, nije vratio nakon dogovorenog termina. Tog dana Maureen je poslednji put videla svoju ćerku, a njen život pretvorio se u neprekidnu potragu.
Maureen i Mohamad upoznali su se radeći u zdravstvu na Floridi – ona kao medicinska sestra, on kao laboratorijski tehničar. Venčali su se 1988. godine i ubrzo preselili u Medinu, Ohajo. Dve godine kasnije, rodila se Nadia, ali tada su se i odnosi u braku promenili. Mohamad je insistirao da Maureen preuzme tradicionalniju, pokorniju ulogu, u skladu sa njegovim muslimanskim i sirijskim poreklom. Predložio je čak i dogovoreni brak za Nadiu sa rođakom iz Sirije. Maureen je odlučila da napusti brak, povela ćerku i pokrenula razvod, što je dovelo do dugotrajne sudske borbe oko starateljstva. Dogovor je bio da Nadia mesec dana provodi kod majke u Virdžinija Biču, a zatim kod oca u Vest Palm Biču na Floridi.
Sudbina se prelomila 3. novembra 1992. godine. Mohamad nije vratio Nadiu nakon isteka njegovog perioda starateljstva, a Maureen je ostala bez odgovora i bez deteta. Ubrzo se pojavila sumnja da je Mohamad odveo Nadiu u Siriju, gde je njegova porodica pomagala u njenom odgajanju. Maureen je započela iscrpljujuću potragu, suočavajući se sa pravnim i diplomatskim preprekama. Tek 1994. godine FBI je izdao nalog za hapšenje Mohamada zbog međunarodne otmice deteta, ali zakon koji je to omogućio stupio je na snagu tek krajem 1993. godine. Maureen je iste godine dobila puno starateljstvo nad Nadiom u SAD, dok je sirijska vlada priznala njeno starateljstvo dve godine kasnije. Ipak, to nije značilo da će se majka i ćerka ponovo sresti.
Maureen je uložila ogromna lična sredstva, putujući više puta u Siriju i trošeći oko četvrt miliona dolara (oko 27 miliona dinara) u pokušaju da pronađe i vrati svoju ćerku. U očaju je razmatrala i angažovanje ljudi iz takozvanog „snatchback“ sektora – bivših vojnika i agenata koji ilegalno vraćaju otetu decu iz inostranstva. Međutim, zbog visokog rizika, odustala je od te opcije i posvetila se pomaganju drugim roditeljima u sličnim situacijama, postavši i sama deo mreže za povratak otete dece.
Godine su prolazile, a Maureen je svakodnevno živela sa „nerazrešenom tugom“, kako je sama opisala. Iako je pravno imala starateljstvo, stvarnost je bila drugačija – Nadia je rasla u Siriji, daleko od majke. Tek skoro dvadeset godina kasnije, Maureen je uspela da se ponovo sretne sa svojom ćerkom, završavajući jednu od najdužih i najtežih potraga za otetim detetom u američkoj istoriji.
Slučaj Maureen Dabbagh ostaje primer koliko su međunarodne otmice dece kompleksne i koliko pravni i diplomatski sistemi mogu biti spori i neefikasni. Ova priča je inspirisala i film „Stolen Girl“, a Maureen je, uprkos svemu, nastavila da pomaže drugim porodicama koje prolaze kroz sličnu agoniju. Sudbina Nadiinog detinjstva i Maureeninog očajničkog traganja svedoče o snazi roditeljske ljubavi i upornosti, ali i o izazovima sa kojima se suočavaju žrtve međunarodnih otmica dece.
