Usred talasa kriminala sedamdesetih, neuspešna pljačka banke pretvorila se u nacionalni spektakl i inspirisala film
Njujork, sedamdesetih godina, bio je grad u kojem je kriminal cvetao, a strah i neizvesnost postali su deo svakodnevice. U takvom okruženju, 22.08.1972. godine, jedna pljačka banke u Bruklinu privukla je pažnju cele nacije – ne samo zbog haotične izvedbe, već i zbog neobičnog motiva koji je stajao iza nje.
John Wojtowicz, bivši vojnik i bankarski službenik, bio je čovek koji je živeo između dva sveta. Nakon povratka iz Vijetnama, gde je doživeo svoje prvo gej iskustvo, vratio se u SAD i oženio Carmen Bifulco, s kojom je imao dvoje dece. Ipak, posle dve godine, napustio je porodicu i postao deo gej zajednice, posebno nakon policijske racije na Stonewall Inn 1969. godine, događaja koji je označio početak borbe za LGBTQ+ prava. U junu 1971. upoznao je Elizabeth Eden (rođenu kao Ernest Aron), trans ženu, i ubrzo su se venčali u neformalnoj ceremoniji, iako je Wojtowicz još bio u braku sa Carmen.
Njihova veza bila je burna, posebno zbog Edenine želje za operacijom promene pola, što je Wojtowicz u početku odbijao. Sukobi su doveli do raskida u aprilu 1972. godine. Samo nekoliko meseci kasnije, 19.08.1972, Eden je pokušala samoubistvo. Wojtowicz ju je posetio u bolnici i, suočen sa njenom patnjom, odlučio da joj obezbedi novac za operaciju – po svaku cenu.
Zajedno sa Salvatoreom Naturileom i Robertom Westenbergom, Wojtowicz je počeo da obilazi banke u potrazi za lakom metom. Prva dva pokušaja su propala zbog nespretnosti i slučajnih susreta, a treći je prekinut sudarom automobila tokom probe bekstva. Inspiraciju su potražili gledajući film “The Godfather”, a Wojtowicz je čak napisao ucenu sa rečenicom: “Ovo je ponuda koju ne možete odbiti.”
Konačno, 22.08.1972. godine, Wojtowicz i Naturile su upali u Chase Manhattan Banku na Aveniji P u Bruklinu, čekajući kraj radnog vremena. Planirana brza pljačka pretvorila se u 14-časovnu opsadu kada je Westenberg odustao i napustio ih, a policija brzo opkolila zgradu. Držeći osam talaca, Wojtowicz je izneo svoje zahteve: hranu, prevoz do aerodroma, avion za bekstvo – i, što je najvažnije, da mu dovedu suprugu iz bolnice. “Njegovo ime je Ernest Aron. On je muškarac. Ja sam gej”, izjavio je tokom telefonskog razgovora sa novinarom.
Opsada je privukla hiljade znatiželjnika, a trenutak kada je Wojtowicz bacio 2.000 dolara (oko 230.000 dinara) kroz prozor za picu postao je simboličan – masa je navijala za njega, dok su mediji prenosili svaki detalj uživo. Ipak, Eden je odbila da se sastane sa njim, a napetost je rasla kako su sati prolazili.
U ranim jutarnjim satima, policija je organizovala prevoz za pljačkaše i taoce do aerodroma. Vozač je bio agent FBI-ja, što Wojtowicz i Naturile nisu znali. Time je završena jedna od najneobičnijih pljački u istoriji Njujorka – bez ispunjenja Wojtowiczeve želje da pobegne sa voljenom osobom.
Ovaj događaj ostao je upamćen ne samo po haosu i neuspehu, već i po motivu koji je bio daleko od klasične pohlepe. Priča je inspirisala film “Dog Day Afternoon”, koji je osvojio Oskara za najbolji scenario i zauvek ušao u kolektivno sećanje kao primer zločina iz ljubavi, ali i kao ogledalo društvenih tenzija tog vremena.
