Od zločina u Viskonsinu pedesetih do Bundyjevih ubistava sedamdesetih, stvarna veza nikada nije postojala
Hladni vetrovi Viskonsina pedesetih godina nosili su sa sobom strah, dok su novinski naslovi širom Amerike prenosili priče o Ed Geinu, čoveku čija su dela šokirala naciju. Dve decenije kasnije, na drugoj strani zemlje, Ted Bundy je postao sinonim za zlo, ostavljajući trag smrti kroz više saveznih država. U poslednje vreme, popularna kultura često sugeriše da su se putevi ove dvojice zločinaca ukrstili, ali istorija govori drugačije.
Ed Gein je rođen 1906. godine u Plainfieldu, Viskonsin, i odrastao pod strogom kontrolom religiozne majke. Njegova zločinačka karijera kulminirala je 1957. godine, kada je nestanak Bernice Worden naveo policiju da pretraži Geinovu farmu. Ono što su pronašli – delove tela, nameštaj presvučen ljudskom kožom, maske od lobanja – šokiralo je i najiskusnije istražitelje. Kasnije je utvrđeno da je Gein, osim što je ubio Worden i Mary Hogan, iskopavao tela iz lokalnih groblja. Dijagnostikovan sa šizofrenijom, Gein je do smrti 1984. godine ostao u psihijatrijskoj ustanovi, a njegovi zločini su inspirisali brojne filmske likove, od Normana Batesa do Leatherfacea.
Za to vreme, Ted Bundy je tokom sedamdesetih godina postao jedan od najpoznatijih serijskih ubica u američkoj istoriji. Njegova privlačna spoljašnjost i sposobnost da manipuliše žrtvama omogućili su mu da nemilosrdno ubija širom Vašingtona, Oregona, Jute, Kolorada i Floride. Prvi put je uhapšen 1975. godine u Juti, nakon što je jedna žrtva uspela da pobegne i identifikuje ga. Bundy je uspeo da pobegne iz pritvora dva puta, ali je konačno uhvaćen 1978. godine na Floridi, ubrzo nakon što je ubio dve studentkinje na Floridskom državnom univerzitetu. U njegovom automobilu pronađeni su alati za provalu i maska za lice. Osuđen je na smrt 1979. godine i pogubljen 1989.
Uprkos tvrdnjama iz serije „Monster: The Ed Gein Story“, koja prikazuje kako FBI agenti posećuju Geina u psihijatrijskoj bolnici tražeći pomoć u hvatanju Bundyja, ne postoji nijedan dokaz da se ovakav susret ikada dogodio. Istorijski izvori i svedočenja pravih FBI profilera, poput Johna Douglasa i Roberta Resslera, potvrđuju da Gein nije bio uključen u istragu Bundyjevih zločina. Douglas je Geina intervjuisao ranije tokom karijere, ali to nije bilo povezano sa Bundyjem, a sam Douglas je kasnije izjavio da je Gein bio toliko psihotičan da intervju nije imao značaja.
Mit o susretu ova dva zločinca dodatno je podgrejan u popularnoj kulturi, ali realnost je da je Gein, u vreme Bundyjevih zločina, već bio izolovan u ustanovi i nije imao kontakt sa istragom. U seriji, Geinova percepcija da je pomogao u hvatanju Bundyja prikazana je kao deo njegovih psihotičnih zabluda, što potvrđuju i medijski izveštaji.
Danas, slučajevi Ed Geina i Teda Bundyja ostaju među najpoznatijima u američkoj kriminalističkoj istoriji, ali njihova veza postoji isključivo u fikciji. Prava zasluga za hapšenje Bundyja pripada upornim istražiteljima i žrtvama koje su preživele. Ove priče, iako često isprepletane u medijima, ostaju odvojene – svaka sa svojim mračnim nasleđem i uticajem na popularnu kulturu i razvoj kriminalistike.
