Sirene prestanu, policijske ekipe odu, trake se uklone. Ulica se polako vrati svakodnevnom životu, ali za ljude koji tamo žive ništa više nije isto.
Komšije počinju da prepričavaju ono što su čuli ili videli. Neko se seća neobičnog automobila, neko osobe koju je primetio prethodne večeri, dok treći kaže da nije primetio ništa neobično.
Upravo tada nastaje druga faza hroničarske priče — pokušaj zajednice da razume događaj koji se dogodio praktično pred njihovim vratima.
Međutim, sećanja nisu uvek pouzdana. Informacije se brzo šire, dodaju se pretpostavke, a glasine mogu početi da zvuče kao činjenice.
Zato je razlika između onoga što je potvrđeno i onoga što se samo priča posebno važna u izveštavanju o hronici.
