Najjeziviji deo pojedinih hroničarskih slučajeva nije ono što se dogodilo pred očima javnosti, već ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata.
Komšije nekada prijave buku, svađu ili udarce, ali niko ne može sa sigurnošću da kaže šta se događalo u stanu ili kući.
Kada policija stigne, često je već prekasno da se dobije potpuna slika događaja. Ostaju tragovi na mestu zločina, izjave svedoka i rekonstrukcija poslednjih sati.
U takvim slučajevima upravo komšiluk postaje važan izvor informacija. Ljudi se prisećaju ko je dolazio, kada su se čula vrata lifta, da li je neko izlazio iz zgrade i da li se određeno vozilo pojavljivalo ranije.
Sitnice koje su tog dana izgledale potpuno nevažno mogu kasnije postati deo ključne slagalice.
