Nakon teških krivičnih dela javnost često postavlja isto pitanje: zašto je neko odmah priznao ono što je uradio, dok drugi pokušavaju da obmanu istražitelje, uklone dokaze i mesecima ili godinama kriju istinu?
Stručnjaci objašnjavaju da ne postoji jedan odgovor. Način na koji osoba reaguje nakon zločina zavisi od brojnih faktora – od toga da li je delo bilo impulsivno ili planirano, kakva je ličnost počinioca, koliko se plaši posledica i kako doživljava sopstveni postupak.
Impulsivni zločini često donose drugačiju reakciju
Kod dela koja nastanu u trenutku jakog besa, konflikta ili emocionalnog rastrojstva, reakcija nakon događaja može biti potpuno drugačija nego kod unapred planiranih zločina.
Psiholozi navode da neke osobe nakon što shvate šta su uradile dožive:
- šok;
- paniku;
- osećaj krivice;
- potrebu da preuzmu odgovornost.
U takvim situacijama priznanje ponekad dolazi brzo, ne zato što je osoba želela da bude uhvaćena, već zato što nije sposobna da se nosi sa posledicama sopstvenog postupka.
Planirani zločini često uključuju pokušaj prikrivanja
Kod unapred pripremljenih krivičnih dela veća je verovatnoća da će počinilac pokušati da ukloni tragove ili obmane istragu.
Razlozi mogu biti:
- strah od kazne;
- želja da izbegne odgovornost;
- pokušaj da zaštiti svoj ugled;
- uverenje da može da nadmudri istražitelje.
Međutim, kriminalistička praksa pokazuje da pokušaji prikrivanja često ostavljaju dodatne tragove.
Osećaj krivice nije isti kod svih ljudi
Jedan od važnih faktora jeste način na koji osoba doživljava sopstveni postupak.
Neki ljudi nakon zločina osećaju snažnu grižu savesti i teško podnose teret tajne. Drugi pokušavaju da opravdaju svoje ponašanje ili da odgovornost prebace na okolnosti, žrtvu ili druge ljude.
Psiholozi ističu da sposobnost osobe da oseti krivicu zavisi od mnogih faktora, uključujući ličnost, prethodna iskustva, vrednosti i način razmišljanja.
Strah često pokreće pokušaj bekstva i skrivanja
Mnogi osumnjičeni ne razmišljaju samo o samom delu, već o posledicama koje slede.
Strah od:
- zatvora;
- gubitka porodice;
- društvene osude;
- gubitka posla i statusa
može dovesti do pokušaja laganja ili skrivanja činjenica.
U tim trenucima neki ljudi ne pokušavaju da negiraju događaj zato što veruju da su u pravu, već zato što žele da izbegnu ono što dolazi posle.
Kako istražitelji procenjuju ponašanje osumnjičenih?
Kriminalisti i psiholozi ne donose zaključke samo na osnovu toga da li je neko miran, nervozan ili emotivan.
Popularno mišljenje da se „krivac uvek vidi po ponašanju“ nije pouzdano. Ljudi različito reaguju na stres – neko može delovati hladno iako je pod velikim pritiskom, dok neko nevin može izgledati uznemireno.
Istražitelji zato analiziraju mnogo širu sliku:
- izjave i njihovu doslednost;
- vremenski sled događaja;
- fizičke dokaze;
- motive;
- odnose među ljudima;
- ponašanje pre i posle događaja.
Zašto neki ljudi sami odu u policiju?
Dešava se da osobe nakon zločina same kontaktiraju nadležne organe.
Stručnjaci navode nekoliko mogućih razloga:
- osećaj krivice;
- psihički pritisak;
- želja da objasne svoju verziju događaja;
- nemogućnost da nastave normalan život sa tajnom.
Ipak, svako priznanje mora biti provereno kroz dokaze, jer priznanje samo po sebi nije jedini element istrage.
Najveća greška je verovanje da postoji jedan „tip“ kriminalca
Stručnjaci upozoravaju da ne postoji univerzalni obrazac ponašanja nakon zločina.
Neko može pokušati da sakrije tragove zbog panike, neko zbog hladne kalkulacije, a neko može priznati zbog osećaja odgovornosti ili psihičkog sloma.
Zbog toga istražitelji ne procenjuju samo jednu reakciju, već čitav niz okolnosti koje mogu da pokažu šta se dogodilo.
Iza svakog priznanja ili skrivanja postoji složena psihologija
Razlika između osobe koja odmah prizna i one koja pokušava da sakrije tragove najčešće nije samo u hrabrosti ili strahu. Na ponašanje utiču karakter, okolnosti, način na koji osoba razume posledice i njena sposobnost da se suoči sa sopstvenim postupcima.
Upravo zato se kriminalističke istrage ne zasnivaju na pretpostavkama, već na kombinaciji psihološke analize, dokaza i pažljivog rekonstruisanja događaja.
